Prošlogodišnja najava zatvaranja 25 maloprodajnih objekata kompanije Delez zbog navodno niskih marži, koja se desila u istom trenutku kada smo saznali da je ta kompanija putem „likvidacione mase“ iz Srbije neoporezovano iznela 130 miliona evra, je odraz stanja u svetu u kojem profit postaje glavni pokretač inflacije.
Ukrštanjem podataka o poslovanju u Srbiji sa analizama Evropske centralne banke i drugih studija, dolazimo do jasne slike, da cene ne rastu samo kao posledica rata ili klimatskih promena, već zbog monopolizacije moći.
Prema podacima iz 2024. hrana čini čak 31,56% prosečne potrošačke korpe u Srbiji, što znači da trećinu zarade trošimo samo da bismo se prehranili. Iako je životni standard daleko ispod evropskog, cene hrane u Srbiji dostigle su 96,4% proseka Evropske unije. Paradoksalno, hrana u Srbiji je skuplja nego u zemljama sa znatno jačim ekonomijama poput Španije (95,2%), ali i suseda poput Mađarske (94,8%) i Rumunije (75,5%). Dok se u Srbiji zatvaraju radnje pod izgovorom neprofitabilnosti, cene su više nego u većini zemalja regiona.
Analize iz 2023. potvrđuju da su veći profiti postali glavni pokretač inflacije. Kada su se cene energije i sirovina stabilizovale, cene hrane su ostale visoke jer kompanije koriste krizu kao izgovor za povećanje cena. Čak 20% nedavne inflacije cena hrane pripisuje se čistom profiterstvu. Dok su troškovi rasli, profiti su rasli još brže. Na primer, devet najvećih svetskih kompanija za proizvodnju đubriva uvećalo je profit sa 15 milijardi dolara 2020. na 44 milijarde dolara koliko je iznosio 2022.
Ne smemo da zanemarimo ni tržišnu moć kompanija kao uzročnika rasta cena. Velike korporacije nisu samo trgovci; one su vertikalno integrisane. One kontrolišu sve: od kreditiranja poljoprivrednika, preko prodaje semena i đubriva, do skladištenja i maloprodaje. Ova pozicija im omogućava da manipulišu tržištem. Budući da trgovci hranom nisu regulisani kao finansijske institucije (iako se bave spekulacijama), oni svoje privilegovane pozicije pretvaraju u dodatni profit, preko leđa radnika, potrošača i proizvođača.
Početkom prošle godine je koalicija zemalja EU (uključujući Slovačku, Hrvatsku i Sloveniju) zvanično optužila multinacionalne kompanije za nepoštenje strategije određivanja cena. Međutim, slučaj iz Srbije, gde se koristeći rupe u zakonu izvlači 130 miliona evra – dok se radnicima saopštava zatvaranje radnji, upravo pokazuje domete državnih intervencija u kapitalizmu. Kada se hrana tretira kao roba, a ne kao potreba, rezultat je sistem u kome profit onih na pozicijama moći raste, a cenu plaćaju potrošači i radnici.
Nije reč o „teškim uslovima poslovanja“. Reč je o sistemu koji je dizajniran da maksimizuje profit na osnovnoj ljudskoj potrebi. Upravo zbog toga, borba protiv gladi ne može biti samo humanitarna – ona mora biti i borba protiv ovakvih tržišnih mehanizama.
U novembru i decembru prethodne godine podelili smo 4007 porcija pasulja, paste sa povrćem, graška, vege bolonjeza, sočiva, boranije, pilava, krompir paprikaša, čorbe sa kobasicama i gulaša. Nedeljom su uz obrok ljudi na našem punktu dobijali čaj, kao i puding, palačinke, kuglice, sutlijaš, kiflice, štrudlice i torte.
Solidarnost, a ne milostinja!