Jul ove godine doneo je Srbiji seriju razarajućih šumskih požara, koji su ostavili značajne posledice. Iako su prirodne katastrofe neizbežne, način na koji se društvo suočava sa njima ogledalo je njegove suštinske vrednosti i prioriteta. U ovim krizama, postalo je jasno da je državni aparat, fundamentalno usmeren ka obezbeđivanju profita kapitalu, pokazao značajne slabosti u zaštiti ljudi, ostavljajući ih često prepuštene same sebi.
U kapitalističkom sistemu, javni resursi i institucije su primarno usmereni ka stvaranju i zaštiti privatnog kapitala, dok briga o ljudima i životnoj sredini ostaje na marginama. To se pokazalo kroz očigledan nedostatak spremnosti i adekvatnih kapaciteta države da se efikasno nosi sa obimom i intenzitetom julskih požara. Nedovoljna opremljenost vatrogasnih službi, problemi sa koordinacijom i sporost u reakciji nisu posledica nemara pojedinaca, već sistemskog zanemarivanja javnih službi. Pogođeno stanovništvo se našlo u situaciji gde mu je osnovna bezbednost dovedena u pitanje, a zvanične strukture nisu bile u mogućnosti da pruže neophodnu zaštitu.
Međutim, upravo u ovom vakuumu sistemske podrške, pojavila se izuzetna snaga uzajamne pomoći i solidarnosti. Ljudi, suočeni sa direktnom pretnjom svojim domovima, životima i prirodi, nisu čekali na instrukcije ili formalna odobrenja. Organizovali su se sami: formirali su dobrovoljačke vatrogasne brigade, prikupljali su donacije hrane, vode i opreme za ugrožene i za vatrogasce. Lokalno stanovništvo je nesebično pomagalo u gašenju požara, evakuaciji, zbrinjavanju starih i nemoćnih. Mreže solidarnosti su se munjevito širile, povezujući one koji su bili spremni da rizikuju sopstvenu bezbednost kako bi pomogli drugima.
Ova spontana i masovna reakcija nije bila samo čin humanosti, već duboko politički čin. U zemlji u kojoj skoro godinu dana protestni pokret neguje i poziva na samoorganizovanje, ona je pokazala sposobnost ljudi za kolektivno delovanje, suprotno dominantnom narativu koji individualizam i takmičenje postavlja kao vrhunske vrednosti. U trenucima kada je država podbacila, solidarnost je postala stvarni mehanizam preživljavanja i otpora. Ona je dokazala da se istinska sigurnost i prosperitet ne nalaze u profitnim maržama ili represivnim aparatima, već u zajedničkom delovanju i brizi jednih o drugima.
Požari u julu su bolno podvukli crtu između države koja služi kapitalu i ljudi koji su primorani da se sami bore za opstanak. Međutim, oni su istovremeno osvetlili i neuništivu moć solidarnosti – moć koja je mnogo više od milostinje; ona je temelj za izgradnju društva u kojem su ljudi, a ne profit, stvarna vrednost.
Tokom prvih 6 meseci ove godine skuvali smo 12 756 obroka i podeli 143 nareska i gotova jela.
Pripremali smo gulaš, pasulj, bolonjeze, grašak, boraniju, sočivo, kobasice i pire, đuveč, pastu sa sirom i piletinom, rižoto, krompir paprikaš, karbonaru, pastu sa tikvicama, a uz obroke smo delili i čajeve, torte, palačinke, voće, kolače, puding i oblande.
Solidarnost, a ne milostinja!