Na teritoriji Srbije je procenjeno da živi oko 20.000 ljudi u situaciji beskućništva, od kojih je čak četvrtina u Beogradu. Način na koji država pokušava da smanji broj ljudi koji žive na ulici jeste uklanjanjem klupa, zaključavanjem javnih mesta noću, policijskim nasiljem, ili – u najboljem slučaju – ignorisanjem problema.
Čak i ustanove koje bi trebalo da pomognu beskućnicima ne funkcionišu na način koji je koristan većini ljudi kojima je potreban. Pored svog malog kapaciteta, prihvatilišta često nisu prilagođena različitim potrebama i zdravstvenim stanjima ljudi, pa ostaju nedostupna ljudima koje je sistem već zapostavio, poput ljudi sa smetnjama u kretanju ili kolicima. Neke od ovih organizacija traže dokumenta koja ljudi koji žive na ulici ne mogu da nabave, pa čak idu i do toga da zahtevaju potvrde psihijatra o mentalnom stanju osobe koja traži smeštaj.
Pored smeštaja postoje i drugi vidovi pomoći, pre svega narodne kuhinje koje bi trebalo da pruže ljudima u siromaštvu topli obrok, sem subotom, nedeljom, kada je crveno slovo i tokom celog avgusta. Sve to, naravno, pod uslovom da ste dovoljno siromašni. U teoriji to nema smisla, a u praksi ima još manje – da biste bili dovoljno siromašni da bi imali uslov za obrok u narodnoj kuhinji ne možete imati nikakva primanja, uključujući jednokratne isplate. Crkvene kuhinje, naravno, imaju svoje probleme – pored toga što ni one ne dele obroke na crveno slovo, nedeljom ih dobijaju samo oni koji prisustvuju liturgiji.
Najveći problem sa ovim institucijama je to što one ne pružaju stalno rešenje. One krpe probleme, pomažu na kratko, ali ne pokušavaju i ne mogu da zaista iskorene beskućništvo i glad, jer rade u okvirima sistema koji profitira od siromaštva.
Kada je glavno pitanje kojim se država bavi kako najbolje ignorisati dati problem, neophodno je da se okrenemo jedni drugima. Sistematsko rešenje je daleko od ostvarljivog i dok god treba da se stremi ka njemu mnogo je efektnije da jedni drugima direktno pomažemo. Uzajamna pomoć, samoorganizovanje, direktne akcije, pa čak i kuvanje večere za svoje komšije će mnogo više značiti nego da se ništa ne preduzme. Ako želimo da vidimo promenu, moramo da pomognemo jedni drugima.
Tokom prethodne tri nedelje, podelili smo 1525 obroka graška, boranije, pasulja, pilava i gulaša, kao i 24 konzerve nareska. Nedeljom su uz obrok ljudi na našem punktu dobili i limunadu i palačinke.
Solidarnost, a ne milostinja!
