U nedeljama iza nas, preko 650 radnika fabrike Džinsi u Leskovcu je putem SMS poruke obavešteno da fabrika prestaje sa radom usled loše situacije na tržištu i problema sa snabdevanjem. Nakon protestnog okupljanja ispred fabrike, predstavnici kompanije su primili grupu zaposlenih i obavestili ih da fabrika još uvek nije u stečaju, da nemaju prava na otpremninu, ali i da će isplatiti zaostale plate i putne troškove. Najzad, ponuđeno je i alternativno rešenje, a to je mogućnost jednog dela zaposlenih da pređe u kompaniju Jura.
Pored okupljanja ispred fabrike, radnici su najavili protest ispred lokalne samouprave u Leskovcu. Od njih se moglo čuti da Džinsi nekim radnicima duguje i do godinu dana putnih troškova, a većini duguje minimum jednu platu; ove godine je zbog kašnjenja sa platama već jednom obustavljen rad. Kompanija takođe nije plaćala doprinose za jedan mesec prošle, kao ni za svih šest proteklih meseci ove godine. Pored toga što je većina zaposlenih primala minimalac, neki od njih su naveli i loše higijenske uslove u fabrici i nedovoljan iznos toplog obroka kao deo njihove svakodnevnice na poslu.
Džinsi je samo jedna u nizu kompanija koje su ispratile svetski trend masovnih otpuštanja. Najskoriji primer je fabrika Gruner, koja je u svom pogonu u Vlasotincu od aprila ove godine otpustila preko 100 radnika, a skoro je najavila ukidanje još radnih mesta. Na listi su i Šinvon, niška kompanija koja je sa zatvaranjem dela proizvodnje bez posla ostavila 600 ljudi, Aptiv, koji je smanjio broj radnika za hiljadu, aleksinački Gramer, koji je otpustio 90 radnica, ali i TGRS, koji je 2021. godine, nakon manje od godinu dana poslovanja u Beloj Palanci, zvanično otpustio 17 radnika. Posebnu je štetu napravio odlazak Geoxa iz Vranja 2021. godine, kada je 1200 radnika preko noći ostalo bez posla.
Milionske subvencije koje je država dala ovim kompanijama i razne olakšice, poput povlašćenih cena rente, komunalija ili kupovine zemljišta nisu uticale na duži opstanak ovih kompanija ili na uslove koje su ponudile svojim zaposlenima. Iako je država po zaposlenom Džinsiju plaćala 4 hiljade eura, dugovi za struju i vodu prelaze 12 miliona dinara, dok se gubici grada procenjuju na 200 miliona. Umesto obećanih doprinosa našoj ekonomiji, ove kompanije ubiraju profit od subvencija i koriste privilegije koje im je država obezbedila, čekajući prvu priliku kada mogu da napuste naše tržište i pređu na sledeću žrtvu.
Slučajevi kao što su Džinsi, Gruner i Geoks jako dobro oslikavaju odnos koji i državne institucije i privatne kompanije i investitori imaju prema našim radnicima. Od katastrofalnih uslova rada, ismevanja briga i sumnji zaposlenih, do odbijanja da se pruže tačne i potpune informacije o njihovom daljem radu, i kompanije i zvaničnici pokazuju da su im ljudi od čijeg rada njihov opstanak zavisi samo još jedan resurs. Dok oni peru ruke od ovakvih problema, radnicama mašine gnječe prste.
Manipulisanje statusom da se ne bi isplatile otpremnine i nuđenje podjednako loših alternativa sprečavaju radnike da sami donose odluke o svom daljem zaposlenju i izbore se za bolji kvalitet života. Izostanak podrške sa svih strana samo održavaju njihovu nesigurnost i čine ih lakom metom za sledeće investitorsko prazno obećanje. Osim zajedništva kakvo su formirali radnici Falk Ista u Kragujevcu, rešenja za položaj radnika trenutno nema.
