Siromaštvo i beskućništvo nisu izolovani incidenti niti predstavljaju moralno posrnuće pojedinaca.
Oni su direktni proizvod ekstemnih razlika koje nastaju prilikom preraspodele bogatstva u društvu koje se manifestuje, između ostalog, kroz nepristupačnost stanovanju i nedostupnost raznih socijalnih i zdravstvenih usluga, koji uz niska primanja već siromašnih grupa održavaju ovaj nesklad.
Da bi društvo moglo da se pomiri sa činjenicom da veliki broj ljudi živi ispod svakog nivoa dostojnog čoveka, ono dehumanizuje najsiromašnije i na taj način se lišava empatije u svrhu zadržavanja trenutne preraspodele bogatstva. Za beskućnike kojima se oduzima ljudskost, ne važe etički standardi. Na njihovu patnju se ne gleda kao na patnju čoveka i ona nije nešto na šta mora da se reaguje, da se ne bi dovodio u pitanje sistem u kojem manjina živi u nezamislivom raskošu, dok neki nemaju za najosnovnije potrebe, hranu i krov nad glavom.
Živimo u društvu gde ima više nego dovoljno resursa da niko ne bude gladan i bez krova nad glavom. Nemaština je proizvod kapitalističkog sistema koji reprodukuje ekstremno siromaštvo, a dehumanizacija siromašnih je integralni deo kapitalističke ideologije kojom se sistem legitimizuje.
Solidarna kuhinja kroz svoj rad pokušava da se bori protiv ove pojave kroz naše nastupe u javnosti, ali i kroz druženja i zajednička kuvanja sa ljudima koji žive na ulici i u ekstremnom siromaštvu.
Prošle nedelje smo solidarno zajedno kuvali gulaš i mekike u Donjem gradu na Kalemegdann. Pored kuvanja smo se i družili i pričali o daljim perspektivama organizovanja, a bilo je vremena i za tablić, šah i malo sporta. Osim toga, prošle nedelje podeli smo 474 obroka pasulja, krompir paprikaša, gulaša i narezaka.
Solidarnost, a ne milostinja!
