Danas obeležavamo praznik žena i slavimo borbu za rodnu ravnopravnost koja još uvek traje.
Prethodna godina nam je ponovo pokazala različita žarišta patrijarhata u našem društvu. Podsetili smo se na to da se skoro svaka druga žena odriče nasledstva u korist muških članova porodice. Saznali smo i da bolnice “nisu hoteli”, te da sistem u kom živimo ne vidi problem sa prljavom posteljinom, oskudnim obrocima i vređanju od strane bolničkog osoblja. Zlostavljanja je bilo i u školama i na fakultetima. Žene su, međutim, bile ravnopravne sa muškarcima pred kompanijama i stranim investitorima–sa njima su radile i najteže poslove, povređivale se, pa i umirale na radnim mestima, pokazujući da kapitalistički sistem ne diskriminiše kada je eksploatacija radnika u pitanju. Naši domovi takođe nisu postali ništa bezbedniji–na probleme poput neplaćenog kućnog rada i partnerskog i porodičnog nasilja se podsećamo svake godine.
Pozivamo sve da na ovaj dan prepoznamo sve kapitalističke napore komodifikacije naše borbe. Cveće i čokolada ne mogu da maskiraju uslove u kojima su radile Maja Stanković i Danka Ranković i ne mogu da vrate nijednu od 300 žena koje su u protekloj deceniji bile žrtve femicida. Skupi pokloni za učiteljice i vaspitačice ne mogu da njihove prihode učine dostojanstvenim, a obećanje jednokratne pomoći za osnivanje porodice ne leči traume iz porodilišta. Današnji praznik mora pre svega ostati podsetnik na sve pobede koje smo do sada ostvarili, kao i na sve što još treba da se uradi. Moramo ostati podrška jedni drugima i nastaviti da kroz solidarne akcije, savetovanje, organizovanje i proteste stvaramo svet u kom želimo da živimo.
Tokom januara i februara smo podelili 4310 porcija bolonjeza, đuveča, graška, sočiva, pasulja, boranije, rižota i mesnih narezaka. Na terenu smo takođe pili čaj i jeli jabuke, kolače, čokoladne bananice, štrudlice, medenjake i baklave.
Svim ženama želimo srećan Osmi mart.
Solidarnost, a ne milostinja!
